U jednom malom selu, u dalekom kutu zemlje, živio je neki stari, mudar človik. Bio je devedeset ljet star, a izgledao je zadovoljan i srićan.
Onda mu je gdo rekao: “Proživio si lipa ljeta, dugi vijek.” Starac povuče dim iz svoje lule i odgovori: “Živiš samo jedan dan.”
To ga je naučio život. Živiš samo jedan dan: danas! Da bi istinski živio, moraš živiti danas. Život je kratak i prolazi hitro. Ako danas ne živiš, izgubio si dan.
Ne zamračuj si dušu strahom i zutrašnjimi skrbi. Ne opterećuj srce jučerašnjom nevoljom. Živi, danas! Misli mirno na ono dobro od jučer; sanjaj i lipe stvari, ke bi moglo donesti zutra. Ali ne zgubi se u onom “jučer” ili “zutra”. Živi danas!
Kada dojdu poteškoće, u ki mi uprav živimo. Pandemija prez konca i kraja, strah od cipljenja, psihičke i duševne boli, ar smo tako dugo zaprti, javlja se i skušavanje zdvajanja. Ja to već ne morem, nimam volje, nije radosti života, ne morem već ni moliti.
A papa Franjo veli, kršćan ki se svenek žali i zdvaja, gubi priliku, da bude dobar kršćan, ter je nevoljna peršona. I papa preporuča strpljivost, tiho podnošenje križa.
Muka produbljuje kršćanski mir, jača nas u vjeri. Ako bi još uzato molili svaki dan očenaše i pridružili se maratonu molitve za konac pandemije, učinili bi radost Bogu i sebi.