Neki uznik si u bolnici zatvora daje izvaditi mandule. Malo kasnije moraju mu operirati slipo črivo. Kada se pokaže, da mu moraju i zube-kutnjake spuknuti, stupi najednoč direktor uze k postelji betežnika: “Sada je dost! Dobro smo Vas prepoznali”, veli oštro, “Vi kanite kusić po kusić uteći i pobignuti.”
 

Doživljava li se ne i situacija danas nekako kot “pobignuti kusić po kusić” iz lockdowna? Konačno biti slobodni od svakoga ograničenja, ne se već nahadjati pod pritiskom propisov razgraničenja! Ali to ide samo kusić po kusić, donekle kot pokušaj, ar je pogibel povratka na čemernije stanje velika. “Ja kanim proteći, biti slobodan!” Ovo je opravičena želja. Ali naravno da se pritom more i pretirati i nadmašiti marka i cilj ter zaboraviti na mjere opreza i sigurnosti. Od nedragovoljnoga zatvaranje do iščekivanoga otvaranja: Ovo kriva pogibeli u sebi.
 

Apoštoli na prvi Duhovski svetak: Nije i onda bilo već ča slično, a ipak u mnogo čem različno? Pedeset dani su se bili zatvorili, povukli su se od straha. A sada ćutu, da moraju van iz zidin, u javnost. Nje goni Duh Sveti, ov duh slobode i hrabrosti, tako oni pustu i ostavu strah: to nije pobignuti kusić po kusić, nego to je novi početak pun moći i snage. Velika promjena se je odvila. Ali nije bilo to vrime povučenja potribna priprava za ov novi početak?
Filozof Friedrich Nitzsche veli: “On ki mora jednoč važgati strijelu, mora dugo biti oblak.” Očividno su apoštoli pohasnovali ovo vrime povučenja, da saberu svoje snage, da nje najzad dobenu, u zajednici s Goristalim u sastajanju s Duhom Svetim.
S ovim Duhom za sobom i pred sobom idu van, ne kusić i korak po kusiću i koraku, nego jakim i moćnim novim početkom. Ali povlačenje je bilo preduvjet za novu slobodu, ka nje sada vabi i zove van.
 

Moramo se pitati: Smo pohasnovali vrime prisilenoga povlačenja, da se ne samo kusić po kusiću opet vratimo u staru normalnost, nego da i stvorimo temelj za duhom obnovljenu normalnost, u ku se onda moremo potpuno vratiti? Duhi su prilika, da se ne samo vratimo u staru normalnost, nego da oblikujemo preduvjete novoga društva, ko služi človiku i svim ljudem. Ovo ide u pogledu na onoga, ki nas pelja van i nas same nadmaši.