Magistrirao je na univerzitetu, bio je srićan, čeka ga lipa karijera. Poslao je sve svoje dokumente u veliku firmu, imao je velike šanse, još je ostao samo razgovor s direktorom.
Direktor: “Jesi li imao neku štipendiju, dokle si študirao?”
Junak: “Ne, nikakovu.”
Direktor: “Je li otac plaćao tvoje študiranje?”
Junak: “Ne, otac mi je umro, kada sam ja bio jedno ljeto star, moja majka me je školovala čitav čas.”
Direktor: “A ča djela tvoja majka?”
Junak: “Ona u stvari nije zaposlena u nekoj firmi, ona samo doma djela.”
Onda je direktor zatražio, da mu on pokaže svoje ruke. Kada ih je pokazao, bile su to dvi male, nježne ruke i dobro očuvane ruke.
Direktor ga onda pita: “A jesi li koč pomogao svojoj majki?”
Junak: “Ne, nisam, ona mi nije dozvoljavala, stalno je govorila, da učim.”
Direktor: “Dobro, vidi, imam za tebe jednu malu molbu, zamolio bih te, da projdeš domom i da opereš majki ruke.”
Junak je na početku bio presenećen, ali ako je u pitanju dobar job, onda ni to nije teško. Prošao je domom i majki razložio direktorovu molbu. Kada je čula za mogućnost novoga djela nje sina, bila je radosna i pristala, da joj sin opere ruke.
I junak je začeo prati ruke svoje majke. Upravo sada je prvi put u žitku vidio ruke svoje majke. Bile su stare, grube, pune žuljov, zabuhtene i začeo je plakati. Te stare ruke su njega othranile i školovale i darovale mu tolika ljeta života.
Drugi dan je suznih očiju prošao ponovno k direktoru velike firme i povidao mu, da je oprao ruke svoje majke.
A direktor ga je pitao: “A, ča si iz toga naučio?”
Junak: “Naučio sam, ča znači biti zahvalan! Da nije bilo moje majke, danas ne bih sidio ovde.”
Direktor se nasmije i veli, da uprav takovoga djelača triba za svoju firmu.
NIJE U ŽIVOTU SRIĆAN ON, KI ČA ŽELJI, NEGO ON, KI JE ZAHVALAN!