Čuda je važnoga dogadjanja Jezuševoga žitka vezano za grad Jeruzalem. Jeruzalem je svakomu pripadniku židovskoga naroda bio religijski i politički relevantno mjesto - bio je prijestolnica sjevernoga Izraelskoga kraljevstva a polag toga imao je ča jako važnoga: Hram.
 

Hram za židovskoga vjernika nije obično mjesto molitve. Hram je zgrada, za kom su hlepile generacije pobožnih pripadnikov izraelskoga naroda, ar je značio konačno Božje prebivanje u sredini svojega naroda (2 Sam 1- 29), konačni čin prihvaćanja u jerbinstvo ljudi, ke sam Gospodin naziva predraga svojina (Izl 19, 5). Ali Izraelci su svetačnim Jezuševim ulaskom u Jeruzalem dobili čuda već od zgrade, ku su stoljeća dugo gradili, uredjivali, skrbili se za nju. Iako su vjerovali, da je prik svetih znakov Saveza, Škrinje Saveza, Božje Riči čuvane onde ter ostalih znakov Božjega peljanja i nazočnosti, Mojzešove palice i kusića mane iz pustine, Bog je svenek nazočan med njimi, Njegova nazočnost se je ispunila, kako je to željio, stoprv utjelovljenjem. Intuicija, čvrsto obojena željom naroda za nekim, ki će dobrotivno vladati Izraelom kot voljeni kralj David u prošlosti, ponovno se je javila s Jezušem, ali ovput donoseći sa sobom prizvuk one slobode, ku su Izraelci slutili pred odlaskom iz egipatskoga ropstva. Ta velečanstveni čin oslobadjanja živio je u kolektivnom spominku vjernikov kot obećanje, da će ih njihov Bog dojti spasiti, da ih neće ostaviti, da će im osigurati mir i vladare, ki ćedu svoju službu obavljati u interesu naroda. Za vrime Jezuša i apoštolov, a vladavine rimskoga cara Tiberija i vladavine tetrarha Galileje Herodeša, je jednako teško dostignuti mir i prosperitet kot i za vrime egipatskoga ropstva. Emocionalno sve pada još i teže, ar Izraelci se nahadjaju u svojoj domovini, ali u njoj nisu slobodni. Ne moru sada pojti iskati neku novu Obećanu zemlju, ovu su „dobili“. Zato Jezuševa nazočnost u toj zdvojnosti još jače svitli: pred njimi je morebit prorok, morebit čudotvorac, morebit budući vladar, Sin Človičanski, obećani Spasitelj.

Oduševljenje pred pragom mogućega izbavljenja raste. On ulazi u Jeruzalem kot kralj, ne zato ar želji narodu dati nekakovo fiktivno ufanje ili biti u centru pažnje, nego zato ča mu želji potvrditi ča, ča je Hram značio jur dugo vrime - „človičje, tvoj Bog je s tobom“. I sada, kada vidu Jezuša, a Boga u tijelu, narod more zapamtiti ta hipac, kad se gane muka toga istoga Jezuša, ar vrijeda će ga predati. Oh, kako smo mi ljudi prevrtljiva, sebična bića nekada! Ono ča najveć rado imamo prepušćamo kaprici/modi hipca (ki nekada dura dugo) i onda to isto othitimo u miganju oka. „Hozana sinu Davidovomu!“ za čas se pretvori u „Križuj ga, križuj ga!“.

Ali Bog računa s tim, Njegovu pobjedu ne more zustaviti naš grih. Jezuš je svistan, da će za ki dan predati svoj život za iste te ljude, ki mu sada kliču, ali opet želji biti s njimi. Opet želji biti s istim tim narodom, ki za hipac kriči za njim, a na hipac bi ga se rado riješio. Tako je i s našim duhovnim životom: jedan hipac nam je Bog potriban, molimo mu se, željimo da nas usliši i pomore a u drugom bi htili da ga nije, da se ne miša u naše plane svojom voljom. Istina je, da Boga tribamo stalno, i ča je još bolje, On želji biti svenek ovde. On ne želji biti gost u našem žitku, koga pozovemo, kada ča tribamo, ali jedva čekamo da projde, kako bi veselo zahrkali po napornom druženju. „Oh, hvala Bogu, da je prošao! Istina da se dugo nismo vidili, ali naporan je!“ (Vidite li ironiju?)
 

Jezuš se ne daje bluditi našim trenutnim bigom, umorom, ljudskimi ograničenji, ter još ni autentičnom zločestoćom. Sve je to jur vidio kod apoštolov. Zna da će ga jedan izdati, drugi zatajati, a ostali (zvana Ivana i žen) ćedu se razbižati. Opet, on kumaj čeka hipac, kada će ostati sam s njimi u iznajmljenoj sobi, onde slaviti Pashu i preokrenuti njihovu žalost u radost (Ps 30, 12), ar im ostavlja sebe u obliku zajedničtva kruha i vina za euharistijskim stolom. To zajedničtvo nam nijedan ne more oduzeti, ni jedan vladar, ni jedan moćnik, ili silnik. Zajedničtvo s Kristušem moremo jedino oduzeti sami sebi, ako nismo prihvatili, da smo ćutljivi grihu i da nam je obraćenje potribno. Ali svenek ufanje ostaje na kraju, ar Gospodinova ispružena ruka čeka prez obzira, ča smo zagrišili, a raskajano pokorno srce mu je najmilije. Zaistinu, iako nikada nije korunjen korunom od zlata, samo korunom od trnja, Jezuš je istinski Kralj, ar ga ne zanima ni jedno prijestolje zvana nečije srce.
 

Neka nam na ovu Nedilju Muke Gospodinove bude na srcu, da smo mi ta predraga Božja svojina, a macice, ke budemo držali pri procesiji, kot znak pomirenja s Njim.
 

Slika: Pixabay