U svojem djelu kot vjeroučiteljica u školi sam se čuda puti našla s dicom, ka na ov ili on način pokušavaju pokazati nam odraslim, koliko smo im potribni. Ne ćedu to izreći direktnim putem, kot ni većina nas odraslih ne veli (a morali bi!), koliko su nam odredjeni ljudi u neki životni situacija potribni. Ljudsku toplinu, a zapravo dar Božje blizine, čuda puti dobijem nedirektno, prez da smo ju konkretno iskomunicirali, ali zapravo smo.

Ista je situacija kod dice - rano se nauču, da njihove potriboće ne moraju svakako biti zadovoljene, još su pregusto i zanemarene, ter na nedirektan način pokušavaju obrnuti pažnju na sebe. Nekada zbog toga činu i bedavosti, manje ili još teže.

Jednoga jutra pred Vazmi morali smo pripraviti rekvizite za priredbu na temu Vazam. Bilo je rano, vrime pred prvom školskom urom, i nisam imala koga prositi, da mi pomore postaviti stole i stolice potribne za auditorij. Točnije, tako sam mislila. A onda sam opazila jednoga od svojih učenikov viših razredov, da sidi na podu pred razredom, hrptom naslonjen na zid, zagledan u daljinu. Ta njegov izraz lica mi je bio poznat, tužan i zamišljen. Poznam i razlog; jur kot mlad človik bio je konfrontiran s teškom bolešću najbližih kotrigov obitelji i nije mu jednostavno. Polako su počeli dohadjati i ostali učeniki, vrime da se prostor auditorija uredi, se je bližilo, a ja sam ga pozvala, da se stane i mi pomore pri djelu. Djelao je tiho, pripravili smo pozornicu, postavili stole i stolice. Po načinu, kako je zahadjao sa svim, vidilo se je, da se je navikao djelati i bio je tih i strpljiv s mojimi zahtjevi. Hitro smo završili s poslom i on je prošao na prvu uru.
Činilo mi se je, da u njegovom stavu nije promjene. Kada je priredba završila, vratila sam se u razred, komu pripada, prenositi jednu obavijest i našla sam se s njegovim pogledom, ki je sada bio čisto drugačiji: pogledao me je sa živahnom mišavinom zahvalnosti i pažnje pred onim, ča imam za reći. Shvatila sam, da mu je bilo drago, da je dobio priliku, biti koristan i zaokupiti se pomoću drugomu. Lako sam na njegovom mjestu mogla biti i ja, ili ki drugi u potriboći, zaglavljen na svojem putu prema Emausu.
 

U ovom vrimenu po tom, kada uzbudjenje iščekivanja proslave Vazma popušća, kot je slučaj i s vrimenom po proslavi Božića, nekada nam je teško zadržati na srcu smisao svih tih svetkov, da bi ih živili tokom ljeta, stalno. Posebno je to teško, ako nas same opterećuju odredjene teškoće. Jezuš je bio svistan, da se mi ljudi lako pofuznemo, kada dojdu životni problemi i ono nepoznato. Zato jedan od takovih ključnih primjerov i spominja evandjelist Luka u dogodjaju odlaska učenikov u Emaus. Kot nam je jur od prije poznato, učeniki su se po smrti Jezuševoj razbižali, ne znajući, ča da učinu s tim zdvojnim stanjem, u kom su se, po njihovom vidjenju, a i ljudskoj logiki, našli. Pobigli su od Jeruzalema, mjesta križevanja, i ganuli se prema selu, zvanom Emaus. Htili su pobignuti od problemov i po mogućnosti spasiti živu glavu, znajući da se je Jezuš u medjuvrimenu goristao.

Da božanska logika ne slijedi ljudsku logiku, vidljivo je iz nenadijanoga sastanka Jezuša s timi dvimi učeniki putem. Jezuš se, njim nerazaznatljiv, pridružuje njihovomu putovanju i još ljubezno ispituje nje dva o dogodjaji u Jeruzalemu, ki su ih pokrenuli na odlazak. Ovde opet do izražaja dojde jedna neodoljiva Božja osobina: Bog prem je sveznajući, iskreno je zainteresiran za ljudsko srce, želji da mu se povjerimo, da mu predamo informacije o sebi, ne zato ča ih sam ne bi mogao saznati, nego zato ča mu triba naša perspektiva i iskreni pristanak povjeriti se.

Ono ča Bogu u potpunom povjerenju predamo „u ruke“, je prominjeno na bolje, transformirano, a nam nastupa obraćenje, metanoia. Ovde naslućujemo smisao sakramenta spovidi, ar po tom ča se učeniki povjeru „strancu“ o svem, ča su doživili u Jeruzalemu, iako oni još ne znaju, gdo to putuje s njimi. Kada zastanu u blizini cilja učenikov, Jezuš nabroji proročke sadržaje iz Svetoga pisma, da ih opomene na sebe, svoj dolazak, svoje trpljenje i svoje proslavljenje. I dalje ne vidu, da je s njimi Jezuš, ali nešto im je privlačno kod toga stranca, ter ga pozivaju, da dojde s njimi u Emaus i večera. Jezuš s prvine odbija pojti dalje, ali na njihovo inzistiranje ipak se pridruži. I ovde susrećemo drugu neodoljivu Božju osobinu: poticajnost. Govoreći Pisma, Jezuš ih je zainteresirao dovoljno, da ga ugostu dalje. Kako sada nije htio s njimi dalje pojti, u nji se je rodila želja, da održu novonastalo zajedničtvo.

Bog se povukao malo, da bi ga mi iskali. Zatim slijedi vrhunac sastanka: kada je Jezuš izrekao molitvu i razlomio kruh, učeniki su ga prepoznali kot onoga, ki je živ, ki se je goristao, ki je s njimi. Prepoznali su ga po Euharistiji. I u hipcu, kada to učini, Jezuš - skrsne! Oduševljeni, učeniki se vraćaju u Jeruzalem, odakle su došli, i želju podiliti s ostalimi svoje iskustvo sastanka s goristalim Gospodinom.
 

Sastanak s goristalim Jezušem čuda puti ima dinamiku poteškoć - povjerenje - poticaj. Iz ovoga dogodjaja na putu u Emaus vidimo jasno tu logiku i vidimo, da Bog i dalje ima plan za naš život, prez obzira na teškoću, u koj se nahadjamo, ali moramo mu se željiti otvoriti, povjeriti, da bi nas potaknuo, kako dalje zahadjati s onim, ča nas tišće ili prema cilju, komu idemo. Cijela ta dinamika sastanka s Njim nosi odredjene jasne znake dibokoga prijateljstva, iskrene zainteresiranosti za našu situaciju, ali prez odsude, pažljivo slušanje i želju za zajedničtvom. Sve te osobine moremo jedni prema drugim gajiti i mi; onda jur ovde nastupa i naše goristanje. Na tom putu imamo dva važne sakramente, kade nas Bog još svenek želji pratiti na putu prema našemu goristanju, a to su spovid i euharistija. Imamo i „kartu“, da ne putujemo napamet, a to je Sveto pismo. Imamo društvo, hranu i plan puta. Kada ćemo se ganuti?

Slika: Pixabay