Na svit smo došli na „mala vrata“, pozdravili svoj žitak plačem i zagrljajem s roditelji. Veselili su se našemu rodjenju, bili zabrinuti ili u strahu. Mi smo polako učili siditi, hoditi, govoriti, sami se hraniti. More biti da nismo dobili skrb, ka nam je tribala, a morebit i kada smo bili u toj ranjivoj ditinskoj dobi smo prošli nezamislive grubosti i boli. Kade je Bog bio u svemu tomu?

Točno uz nas, proživljavajući s nami svaku sekundu, svaki udah. Naše suze bile su njegove suze i naš smih odzivao je njegovim srcem, kako ni jedan neće. A u tom srcu ima mjesta za svakoga. Da, i za onoga, ki nas je zbantovao. I to srce tuca za to grihom ranjeno biće. I ne nek to, jur to srce želji, da se jednoč u Njegovom Kraljevstvu sastanete sa svimi, ki su vam bili važni, a i ki su vas zbantovali. To Kraljevstvo počinje jur sada, a jedan od njegovih stupov zove se „oprošćenje“.
 

Oprošćenje je nesumnjivo jedan od najtežih poduhvatov, ko ćemo ili jesmo iskusili. Ono je slojevit, elastičan duhovni i emocionalni poduhvat, ki se očituje u stvarnosti na mnogi razina. Nije lako povjerovati u njega, nije lako ga živiti, dati ni primiti. Na sriću, Crikva nam je ostavila „set sredstav“, kim moremo pomoći sebi u tom procesu.
 

Ispitanje dušnoga spoznanja
- nije samo nabrajanje vlastitih grihov u svoji misli, kako bi ubrzali razračunavanje s njimi. Ovde ide za svakidanje konfrontiranje s onim, ča smo (po)grišili, ali i ča smo napravili dobro. Poniznost je realan stav prema svojim vrlinam i pogriškam. Ispitanje dušnoga spoznanja pred spovidjom je krajnji čin razračunavanja s grihi, ki su nas zničavali iznutra. Ali napretka u oprošćenju nije, ako stalno optužujemo sebe i druge. To nije ispitanje dušnoga spoznanja, nego put k zdvojnosti, iz ke proizlazi fantenje ili kaštigavanje sebe.

Spovid
- sakramenat spovidi nam more pomoći, da u Božjoj nazočnosti napustimo i izbriše nam se grih odsude. Čin spovidanja griha neprašćanja čini nas svisnim i „plodnim tlom“, da Bog napravi u nami mjesta za oblikovanje dušnoga spoznanja, ko ide prema oprošćenju. On nam oprašća, kot i onim, ki su nas zbantovali, ali i mi moramo oprostiti sebi i prihvatiti, da Božja ljubav sviti i „dobrim i zlim“, kot stoji u evandjelju po Mati (prisp. Mt 5, 44-45). Ne zabimo, da milosrdnost ne pozna granice, ali i da je Bog pravičan, ča znači da prosudba naših i tudjih činov pripada nek njemu.

Zadovoljšćina
- ovo je morebit najžakljiviji dio oprošćenja, ar zadovoljšćina u našem razumu predstavlja najgušće neko djelo, ko moramo učiniti, da bi ispravili nešto, ča je prošlo po zlu. U tom slučaju, ako je mi tribamo učiniti, moremo razmisliti, ča je to, ča smo učinili, i kako postupiti, da bi to ispravili. Zadovoljšćina kadakoč pretpostavlja uspostavljanje kontakta s nekim, komu smo učinili nešto čemernoga, ako osoba to želji i moremo početi s iskrenim „oprosti“. Ako gdo ne želji naš kontakt, važno je i to poštovati. Ako očekujemo tudje ispričanje, neko nadomješćenje ili naplaćenje za tudje grihe, bilo bi bolje odmah zaboraviti ih. Da, dobro ste čuli. Ne očekujte ništa (od toga), ar će vas čekanje iscrpiti i dopeljati do srditosti a onda i fantenja. Opomenuti bližnjega to, da nas je svojim grihom zbantovao, moramo, a pravičnost za sebe moremo iskati nekim drugim, (legalno) dopušćanim putem. Zeti je u svoje ruke moremo, ako smo apsolutno sigurni u nenasilno rješavanje problema, ča je nekada nemoguće zasigurati. Hoće li nas takozvana pasivnost dopeljati do gubitka i neuspjeha? Nikako! Jezuš je pustio da ga pripeljaju, trpio je na Kalvariji, bio udaran i zbantovan, i na kraju raspet. Isto se more u tjelovnom, psihičkom i duhovnom smislu dogoditi i nam. Ali to je početak goristanja, čiju lipotu i rast ne moremo ni predviditi. Zač se zatvoriti u staro zamiranje, kada nas s druge strane istoga očekuju blagoslovi, zbog kih se sadašnja bol more činiti kot daleko spominjanje?
 

Ljeto 2025. je ljeto otpušćanja dugov. Samo ako mi „otpustimo duge“ drugim, ili bar pokusimo, Bog ih more otpustiti nam. Radost jubileja sastoji se u „pokrpani“ odnosi, učenju, oprašćanju i, posljedično, miru. Mir ne moremo nikada postignuti odmah, ali on je tako i onako naša trajna zadaća. U medjuvrimenu moremo moliti, da se u Božji raj vratimo s plačem (od radosti) i u zagrljaju, kot smo se i rodili.

© Dikasterium für die Evangelisierung (Vatikan)